Stripovi, filmovi, prehlade i još štošta

Budući da će ovo biti još jedan u nizu mojih nasumičnih postova, spomenut ću da je period od zadnjeg napisanog do ovog možda jedan od najdužih od kad pišem blog (issss...kaj bumo sad?!). Ok, nije niš strašno, ali volim biti redovita. Nekako mi se nije dalo pisati, što zbog svega što se u svijetu događa, što zbog toga što sam umorna i što su mi klinci opet prehlađeni. Eva nam je, drugi put u svom kratkom životu, prekjučer imala febrilne konvulzije i to mi je tako grozno da mi se plače. Svaki roditelj koji je to prošao sa svojim djetetom zna kako napad užasno izgleda i poznaje taj grozan osjećaj nemoći. Ali, srećom, sve je u redu. Idemo dalje!

Kaj smo radili zadnjih dana, osim što smo se trudili biti vani na svježem zraku, između dječjih temperatura? Pa, na primjer, Hrvoje i ja smo bili u kinu. Gledali smo Hotel Transilvaniju 2, ali nije to ono bitno, nego da nas je posebno razveselilo nešto što jedva čekamo, a to je da uskoro u kina stiže The Peanuts Movie. Ja sam, inače, veliki fan Charlieja Browna i ekipe i jako mi je drago da će ih i Hrvoje upoznati (već su mu jako simpa s reklama) ako već ne kroz strip, onda na velikom platnu. Samo se nadam da neću biti razočarana. A kad smo kod stripa (tehnički nismo, nego kod filmova, ali dobro) moram spomenuti još jedan strip koji sam obožavala kao nešto starija klinka, a to su Calvin and Hobbes Billa Wattersona. Znate li taj dvojac - vragolasti dečkić i njegov tigar? Sjajni su. Rekli bismo da sam malo infantilna jer su mi i dalje najdraža upravo ta dva, iako sam se znala pošteno nasmijati i na Alana Forda. Volite stripove? Imate najdraži?

I bili smo u Ikeici. S klincima. Bilo je naporno. Njih je strgalo na putu doma. Iako smo bili samo dva sata. Prije podne. Samo smo nabrzaka kupili što nam treba.

Zadnjih dana gledam gore. Pjesnički, a i doslovno. Da elaboriram. Kao što sam spomenula, prošli vikend me užasnula, rastužila i neizmjerno zabrinula tragedija u Parizu. Nelagoda mi se uvukla u svaku poru. Ljudi, kakvi već jesu, obilno koriste internet i strahote za svoje osobne, često primitivne, kromanjonske stavove. Pa svako toliko odlučim izbrisati svoj Facebook profil. Jer mi je nevjerojatno što sve ljudi mogu pisati pod svojim imenom i prezimenom. A onda se predomislim jer ima toliko dragih ljudi koje prerijetko vidim ili koji žive na drugom kraju svijeta, s kojima sam odrasla i čiju djecu nikada ne bih vidjela da nema tog Facebooka, toliko fantastičnih kreativaca čiji rad je postao viđen i dostupan baš putem te društvene mreže. Pa tako i dalje imam Facebook profil. Ali sam odlučila ne uzrujavati se. Samo pozitiva. Glava gore. I tak se vozim u tramvaju neki dan i baš pomislim kak zapravo slabo gledam gore, baš gore, visoko, i kako su zagrebačke zgrade najljepše u dijelovima pod samim krovovima. Budući da sam bila nekak bezvoljna i nije mi se dalo ni čitati u tramvaju, promatrala sam naše lijepe zagrebačke krovove. Stare građevine u centru, često unakažene grafitima, ukoliko podignete pogled malčice uvis, nude jednu sasvim drugačiju sliku. Tornjići, ukrasi, prekrasne terase... I obožavam sovice na zgradi Hrvatskog državnog arhiva.

I još da vam velim da ćemo od sljedećeg tjedna imati novu rubriku - 'Sandrinu čitaonicu'. Sandra je moja draga prijateljica, zaposlena mama, optimist i veseljak i čita jednu knjigu za drugom. U čitaonici će Sandra, u svom stilu, reći nešto o knjizi koju je pročitala. Nemamo definiran žanr jer Sandra čita apsolutno sve, od dječjih romana, preko obiteljskih saga, humorističnih novela pa do opasnih, žestokih krimića! Ja se veselim, nadam se da ćete i vi uživati. 

I jako se veselim nadolazećim blagdanima, u mislima već čujem praporke i njušim snijeg, kuhano vino i prigodnu klopu.... Daaaaaa, bit će materijala za postove ;)