Bake i djedovi obožavaju svoje unuke. To je jasno ko dan. Čak i kad oni to nisu, njima su najljepši i najpametniji. S unucima su beskrajno strpljivi i sve im je dopušteno. Da, bake i djedovi obožavaju svoje unuke. I obožavaju im kupovati slatkiše. Poznato? Ovako je to kod nas.
Kad smo sestra i ja bile male, u kući gotovo i da nije bilo slatkiša. Osim povremenih izleta u Graz kad se kolektivno išlo u špeceraj i kad bi se doma donijele Milke, tata i mama nisu kupovali slatkiše. Da, mama je znala ispeći kakav fini kolač ili bi nam gosti donijeli nešto slatko, ali na što god bismo nas dvije navalile, naš pohod na slatko uvijek bi bio popraćen riječima jednog od roditelja ''zašto to žderete, radije uzmite jabuku ili neko drugo voće''. I to bi, otprilike bilo to. Nije bilo kupovanja tona i tona bonkasa, silnih čokolada i čokoladica, keksa i sličnog. A onda su mama i tata postali ponosni baka i deda. I gle, baka ne samo da voli počastiti unuka, koji još nema ni sve zube, čokoladicom kad idu skupa u trgovinu, ne, ona čak i kad ide sama u nabavku, smišljeno kupuje bombone, čokolade i čokoladice, i trpa ih u nedavno instaliranu kutiju za slatkiše, koja, sva šarena i vesela, stoji malome na dohvat ruke. Odjednom, bake i deda su slatkišima opskrbljeni bolje nego dva, tri lokalna supermarketa.
I pitam ja svoju mamu, dok je Hrvoje još bio mali, zašto kupuje toliko slatkiša kad mali jede sve, kad uživa u voću i davi se u salati. Kaže baka ''pa baš zato, tak dobro jede i zašto ne bi malo uživao i u slatkom''. Argument i logika koji mi nisu jasni. I dodaje da ja, naravno, pretjerujem, uopće mu ne daje puno. Deda nije takav. On voli da se zdravo jede, ne kupuje čokolade djetetu, samo kad idu nekamo, kupi mu sladoled, ili dva ili tri (kao npr. kad su se nedavno vraćali s mora, kad je mali, na putu od 2 i pol sata, uspio u sebe utrpat tri, TRI, sladoleda). I kekse. Jer i deda voli kekse. Ali voli deda i špek i kobase. Domaće, naravno. To je zdravo, veli on. Posebno špek. Za pluća. Pa se mali jednom najeo špeka, dok su ga čuvali, do riganja. Imao je negdje dvije godine i vele oni meni da on tak voli špek da je to čudo! Da je samo jeo i jeo, a deda je malom žderaču samo rezao i rezao. Jer je dijete tražilo. A onda je špekec u malom, nezrelom trbuščiću fino zakuhao i dijete je cijelu noć povraćalo.
I ja jedem slatko. I nisam imuna na junk poput paštetica, coca-cole i slično, a Big Mac s guštom progutam. I kupim Hrvoju slatkiše i napravimo si kokice i odvedem ga na hamburger. Ne branim, ali trudim se dozirati i sama biti primjer. Mislim da to nije hrana za djecu i da će već imati prilike da to jedu bez moje kontrole i da sad dok su mali ne trebaju svaki dan pojesti neki slatkiš. Pa dok god mogu, utječem, ne kupujem smeće, koliko-toliko kontroliram i doziram. Ali kod bake i dede nema doziranja. Nema veze ako je uskoro ručak, a njemu se baš jede čokolada. Pa što će mu biti ako si pojede kockicu, dvije. Nema veze ako je već pojeo pola vrećice gumenih bombona ujutro, može sad i čokoladu poslije ručka. Ipak, vidim da zadnjih par godina, a valjda je i bilo vrijeme jer već 6 godina tupimo jedno te isto, više ne kupuju toliko slatkiša za doma. Ali zato kad ideš s mora možeš roknut bar 2 sladoleda na sat! A i friške unuke su tu. Slutim da će opet sve krenuti ispočetka.
Kad smo sestra i ja bile male, u kući gotovo i da nije bilo slatkiša. Osim povremenih izleta u Graz kad se kolektivno išlo u špeceraj i kad bi se doma donijele Milke, tata i mama nisu kupovali slatkiše. Da, mama je znala ispeći kakav fini kolač ili bi nam gosti donijeli nešto slatko, ali na što god bismo nas dvije navalile, naš pohod na slatko uvijek bi bio popraćen riječima jednog od roditelja ''zašto to žderete, radije uzmite jabuku ili neko drugo voće''. I to bi, otprilike bilo to. Nije bilo kupovanja tona i tona bonkasa, silnih čokolada i čokoladica, keksa i sličnog. A onda su mama i tata postali ponosni baka i deda. I gle, baka ne samo da voli počastiti unuka, koji još nema ni sve zube, čokoladicom kad idu skupa u trgovinu, ne, ona čak i kad ide sama u nabavku, smišljeno kupuje bombone, čokolade i čokoladice, i trpa ih u nedavno instaliranu kutiju za slatkiše, koja, sva šarena i vesela, stoji malome na dohvat ruke. Odjednom, bake i deda su slatkišima opskrbljeni bolje nego dva, tri lokalna supermarketa.
I pitam ja svoju mamu, dok je Hrvoje još bio mali, zašto kupuje toliko slatkiša kad mali jede sve, kad uživa u voću i davi se u salati. Kaže baka ''pa baš zato, tak dobro jede i zašto ne bi malo uživao i u slatkom''. Argument i logika koji mi nisu jasni. I dodaje da ja, naravno, pretjerujem, uopće mu ne daje puno. Deda nije takav. On voli da se zdravo jede, ne kupuje čokolade djetetu, samo kad idu nekamo, kupi mu sladoled, ili dva ili tri (kao npr. kad su se nedavno vraćali s mora, kad je mali, na putu od 2 i pol sata, uspio u sebe utrpat tri, TRI, sladoleda). I kekse. Jer i deda voli kekse. Ali voli deda i špek i kobase. Domaće, naravno. To je zdravo, veli on. Posebno špek. Za pluća. Pa se mali jednom najeo špeka, dok su ga čuvali, do riganja. Imao je negdje dvije godine i vele oni meni da on tak voli špek da je to čudo! Da je samo jeo i jeo, a deda je malom žderaču samo rezao i rezao. Jer je dijete tražilo. A onda je špekec u malom, nezrelom trbuščiću fino zakuhao i dijete je cijelu noć povraćalo.
I ja jedem slatko. I nisam imuna na junk poput paštetica, coca-cole i slično, a Big Mac s guštom progutam. I kupim Hrvoju slatkiše i napravimo si kokice i odvedem ga na hamburger. Ne branim, ali trudim se dozirati i sama biti primjer. Mislim da to nije hrana za djecu i da će već imati prilike da to jedu bez moje kontrole i da sad dok su mali ne trebaju svaki dan pojesti neki slatkiš. Pa dok god mogu, utječem, ne kupujem smeće, koliko-toliko kontroliram i doziram. Ali kod bake i dede nema doziranja. Nema veze ako je uskoro ručak, a njemu se baš jede čokolada. Pa što će mu biti ako si pojede kockicu, dvije. Nema veze ako je već pojeo pola vrećice gumenih bombona ujutro, može sad i čokoladu poslije ručka. Ipak, vidim da zadnjih par godina, a valjda je i bilo vrijeme jer već 6 godina tupimo jedno te isto, više ne kupuju toliko slatkiša za doma. Ali zato kad ideš s mora možeš roknut bar 2 sladoleda na sat! A i friške unuke su tu. Slutim da će opet sve krenuti ispočetka.
Moglo bi vas zanimati i ovo...
Moja mama (ni) je najzgodnija
RSS Feed
